Senka

Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću da uz mene noćas kreneš.
Ma bili svetovi crni,
ili beli,

ma bili putevi hladni,

ili vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.
Hoću da drziš moju ruku,
da se ne bojiš vetra
i mraka,
uspravna i kad kiše tuku,
jednako krhka,
jednako jaka.
Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol
i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.
Da sa mnom
ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronađeš sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.

Ili crkneš,
ako crći treba
zbog svega što smo najlepse hteli.

Crvenkapa u taksiju

U zgradi boje kise

u sivoj jutarnjoj jezi,

poslovna mama pise

poruku svojoj klincezi:

Moram majstoru lokni

a mozda i zubaru,

Crvenkapice skokni

i vidi moju Staru.

Crvenkapa furne u taksi,

Vozacu veselo sane:

Muzika vam je maksi

Ja bih do bakutane.

Usput je srela vuka:

Ma cujes matora glavo,

imam ja i svojih muka,

kidaj u bajku pravo!

Zar neko od tebe da streca,

ima cvoruga da nikne,

ja imam jednog keca

pa i on ima da rikne!

Kod bake: Zdravo zlato,

krsta me bole jako,

a Crvenkapa ce na to:

sto se foliras, bako?!

Potom su s lovcem sjeli

i strah od vuka nice,

ali malena veli

ljubim lovacke price.

Zureci u skolu

docepa nekakav sprej

i napisa u holu

STARA JE O KEJ!

"KAKO SAM PROVELA LJETNJI RASPUST"

Ljetnji raspust je nekako proletio.
Naravno kako  kažu "sve što je ljepo kratko traje".
   Ljeto je moje omiljeno godišnje doba. Volim kada mi zraci sunca miluju lice i kada se nestašno igraju u mojoj kosi. Uživala sam sa svojim drugaricama u svakom ljetnjem danu. Provodile smo vreme tako što smo često odlazile u luna park . Sa roditeljima sam bila na moru. Tamo smo se divno provodili. Kupalismo se , sunčali, vozili se brodićem. Uveče smo šetali pokraj mora i gledali kako se mjesec igra na vodi. Ljetovanje je jako brzo prošlo i dok si trepnuo već smo bili kući. Srećom ostalo je još nekoliko dana da sa roditeljima odem do obližnjeg jezera i uživamo u zadnjim danima raspusta.

I eto nas sad već u školi. Iza mene su ostali divni dani ljetnjeg raspusta, meni je ostalo sećanje na ljeto koje sam provela sa drugarima i mojom porodicom.

Pjesma za nas dvoje

Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog srece njene
i srece moje.
Pijana kisa siba i mlati,
vrbama vetar cupa kosu.

Kuda cu?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam,gladan i mokar,
zasto se nismo sreli nikad?

Il je vec bilo?
Trebao korak?
Mozda je sasvim do mene dosla.
Al' ja,
u krcmu svratio gorak,
a ona
ne znajuci-prosla.

Ne znam.
Ceo svet smo obisli
u zudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoisli.

Da,mora da je tako

KAD BI JASTUCI PROGOVORILI

Kad bi jastuci progovorili
o tome sta neko sanja i krije,
kada bi zaista progovorili
o tome sta neko radi kradom,
o devojcici, na primer,
sto imitira starije
i nesto spletkari... spletkari,
sva izbrljana pomadom,
ili o decaku
sto se tupim ziletom brije
- kao: kuburi covek s bradom,
i sve ostalo kad bi progovorili
o tebi
i o meni,
bilo bi da se place i smeje
i da se pocrveni.


Srecom: jastuci nista ne govore. Cuvaju milion tajni u mekoj belini perja.
Oni su kao ladje,
velike bele ladje,
sto plove u nemoguce,
u snove,
u bezmerja.
Uvece te odvedu.
U zoru te dovedu,
I zna se: sve je uredu...

Mudre misle

Uopšte nije važno imaš li neuredne džepove, neurednu frizuru i domaće zadatke. Najveća nevolja na svetu je sine moj, imati neuredan um.

Čemu na svetu narodi, ako postoje ljudi?
Stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog.
Preleti beskonačnost i pobedi vreme i maštu, ali nikad ne zaboravi kako se korača po zemlji.
Samo onda kad i mi tražimo moći će neko i nas da sretne.
Ne verovati ni u šta, to mora da je takođe nekakva vrsta vere, zatucane i opake.
O meni najlepše brinu oni koji me ostavljaju na miru.
Nigde toliko ljudi kao u jednom čoveku, nigde toliko drukčijeg kao u istim stvarima.
Svoju snagu prepoznaćeš po tome koliko si u stanju da izdržiš samoću.
Pa ako se i oklizneš, nekada, u životu, ne gledaj to kao pad u sunovrat, nego kao pad uvis!
Da bi nadmudrio mudrost, odneguj veštinu slušanja.
Orao nikad nije imao potrebu da se upozna sa nekim drugim orlom. Mravi su izmislili narode.

Ako neko postane svestan da je kroćen, kad-tad mora podivljati.

ODA SAVRŠENIM USNAMA....

Usne jedino zato postoje
da s nekim podeliš nešto svoje.
I da ti šapat šapatom vrate.
Usne postoje da se pozlate.

Usne su vulkan tvog tela.
Usne su izvor tvojih reka.
Usne su pupoljak gde se srela
pčela od vetra s pčelom od mleka.

Usne postoje da se procveta
u vatromete neba i sveta.
Usne su da se u dahu zgusne
krilatost zvezda i kometa.

I nikad nikom nemoj ih dati
ako ne ume da ti ih vrati
toplije, mekše, mladje i sladje.
Jer usne samo zato postoje
da osmeh po tvome osmehu skroje!

Uspavanka

Svet ovaj, u stvari,
i nije tako rđav i zao,
mada poneko plače
i samuje
i brine.

Možda je suton s krova
sasvim slučajno pao.

Možda bi i noć da svane,
možda bi i noć da sine.

Volim da svako valja
i verujem beskrajno:
svanuća postoje zato
da čovek lakše diše.

I sklapam oči.
I sanjam
potajno
to vrelo
to sjajno
jutro od vetra i vlati
što se nad krošnjama njiše.

A sigurno je važno
i od svega najpreče:
za svaki obraz na svetu
po jedan poljubac skrojiti.

I kad se umoriš gorko,
i trne u tebi veče,
divno je svoj jastuk nadom
zaliti i obojiti.

I važno je ovo,
važnije od najprečeg:

kad se toliko lepote
u sebi čuva i ima,
umeti,
da niko ne sazna,
bar komadić tog nečeg
umotati u snove
i dosanjati svima.

Tako će vek tvoj biti
manje samotan,
zao,
sa manje briga,
ružnoće,
i plača,
i straha
i tuge.

I svaki put kad budeš
komadić sebe dao
i svoje snove svetu
po vetrovima slao,

ličiće jutro na tebe
više nego na druge.

Svi imaju usred glave,
nesto cime misle.

Neko ima zelen mesec.
Neko ima zuti dukat.
Neko kolac, neko prsten,
ili zlatnu mindjusu.

Svi imaju usred glave
neku lepu pamet..

Ja u glavi imam jedno
sasvim prazno - nista.
Sve sto stavim pod celo
- u to nista propadne.

Takvo mu je otvoreno dno
od te moje glave.

II

Svi imaju usred grudi
nesto cime zive.

Neko ima crven cvet,
Neko ima slatku pcelu.
Neko sunce, neko potok,
ili saren propeler.

Svi imaju usred grudi
neko lepo srce.

Ja ukrala jedan sat
i sakrila pod rebra.
Da ne budu grudi prazne.
Da ne duva kroz njih vetar.
Da ja imam nesto zivo
unutra.

Lepo mozes da ga cujes
kako kuca pod kosuljom.

Ako mislis da je srce
- varas se.
Srce mi je u petama
od kad sam se rodila.

Drugarstvo

Drugarstvo ne zna za granice.
Drugarstvo je neizmisljeno.

Sto vise drugova, to lepse nebo 



Bez druga se ne ide u školu
Bez druga se ne ide na izlet
Bez druga se ne igra u kolu
Bez druga se ne polazi u svet.

Da bi neko bio drug,
potrebno je da nadje jos jednog druga.
DRUG JE SAMO DRUGU DRUG!



Ko ima druga, ima sve - i prijatelja,
i pomoć u svakoj prilici,
i adresu za pisma, i gitaru za pesmu.
i još deset prstiju kada je malo svojih deset,
i uvo za tajnu, i uvo za želju,
i još jedne oči, i još jednu pamet.


Tražite se drugovi, širom sveta.
Tražite se pokraj svakog puta, puteljka,
ispod svakog brda, planine,
pokraj svake reke, rečice,
usred svakog polja, livade...

Svuda se beli po jedna kuća i u kući živi drug.
On ume lepo da dočeka goste.
Pošaljite mi pismo.
Poklonite mu knigu,
upitajte ga kako živi,
dobacite mu loptu,
dokotrljajte mu gramofonsku ploču.

Kada se od druga rastaneš,
onda drugu treba pisati.
Pisma su reči za daljine.
Pisma su telefoni za drugove.

Istorija Škole Ilija Kisic

Škola nosi ime Ilije Kišića, učitelja,humaniste i revolucionara iz Zelenike, koji je poginuo 13. februara 1943. godine. U školskom dvorištu 28. oktobra 1971. godine otkrivena je njegova bista, rad njegovog saboraca slikara i vajara Antuna – Tonćija Lukatelija. Ovu bistu, kao i portret Ilije Kišića (ulje na platnu) koji se nalazi u školskom holu, Lukateli je poklonio školi u znak sjećanja na svog saborca.

592 × 340 - vijesti.meDan pogibije Ilije Kišića – 13. februar, obilježava se kao Dan OŠ „Ilija Kišić“.

Skupština opštine Herceg Novi 1964. godine donijela je odluku o izgradnji školske zgrade i o otvaranju Osnovne škole iz Zelenike, Kuta, Ubala, Kumbora i sa poluostrva Luštice – Klinci i Radovanići.
Skupština SR Crne Gore ovaj vrijedni kolektiv nagrađuje 1970.godine tek ustanovljenom najvišom republičkom nagradom „Oktoih“. Tačnije, ovo priznanje je prvi put dodijeljeno ovoj školi od svih osmogodišnjih škola u Crnoj Gori. Sekretar Sekretarijata za prosvjetu, kulturu i nauku SR Crne Gore Vladimir Popović uručio je „Oktoih“ ovoj školi na svečanoj sjednici radnog kolektiva škole 4. januara 1971. godine.
Skupština opštine Herceg Novi 1970. godine dodijelila je školskom kolektivu OŠ „Ilija Kišić“ Zelenika najveće opštinsko priznanje – „Oktobarsku nagradu oslobođenja Herceg Novog“. Ovu nagradu dobio je i nastavnik biologije Slobodan Kovačević, koji je kasnije dobio i nagradu „Oktoih“

" U Mom svetom zabranu

Niko te više neće brati nekažnjeno

Svaki cvet na tvojim granama

Izvajao sam svojom rukom

Namirisao svojim dahom

Svaku laticu na tvom cvetu

Umočio sam u svoj purpur

Presvukao čistom svilom

Da prorokuješ proleće dok pupiš pod snegom

Evo, postavljam stražare sa dvoseklim mačevima

Oko tvoga stabla

I oštrica Moga glasa dočekaće svakoga

Ko krene da te uzbere

Ljubomoru svoju šaljem kao anđela-čuvara

Da bdi nad tvojim granama

Opasana revnošću

Za sebe sam te posadio

Da rasteš pod Mojim oknima

Jutro da mi raznežiš

Bela i raskošna

Ko ukras na kraljevskoj dolami

Magnolijo

U Mom carskom vrtu

Niko te više neće brati nekažnjeno "

KAO JEKA, KAO SJENA

Traži sreću, i nikad je nećeš naći.
Sreću ti hvale kao lijepog leptira
za kojim moraš trčati. Ali nije tako.
Kažem ti: Nemoj tražiti sreću,
ona će doći k tebi sama od sebe.
Sreća je kao sjena koja te prati
kad na nju i ne misliš.
Sreća će te obuzeti kao divan osjećaj onda
kad zaboraviš samoga sebe, da bi živio za druge.

Traži novac, i postat ćeš bogat,
možda i podmitljiv.
Traži užitak, i bit ćeš sit, možda neumjeren.
Traži sama sebe, i naći ćeš sebičnjaka.
Pokušaj umjesto toga zaboraviti sebe.
Zaboravi vlastiti užitak,
svoju prednost, svoje zadovoljstvo.
Pokušaj obradovati svoga bližnjega,
utješiti bolesnoga, pomoći siromahu,
hendikepiranomu pružiti društvo.
I jednog ćeš dana odjednom otkriti da si sretan.

Sreću ne možeš kupiti nikakvim novcem svijeta.
Sreća je kao jeka, koja ti odgovara
jedino kad daješ samoga sebe.
Sebe dati — to znači ljubiti.

LIJEPI DANI

Ne zaboravi lijepe dane!
Kad si umoran, kad si u svađi sa svojom okolicom,
kad više sebi ne znaš pomoći
i osjećaš se smrtno nesretnim,
sjeti se lijepih dana
kad si se neopterećen smijao i osjećao jako ugodno,
kad si mogao drugima zračiti radost i zadovoljstvo
kao dijete koje nema nikakvih briga.

Ne zaboravi lijepe dane!
Kad je horizont, dokle god pogledom možeš doseći,
mračan, bez ijednog tračka svjetla,
kad ti srce postane teško i možda puno gorčine,
kad su naizgled iščezle sve nade
da bi ikada još moglo biti radosti i sreće,
potraži u svojem sjećanju lijepe dane
kad je sve još bilo tako dobro,
kad na nebu nije bilo ni jednog oblačka,
kad si se kod dragih ljudi osjećao ugodno,
kad su te drugi još jako oduševljavali,
oni isti koji su te sada razočarali, a možda i prevarili.

Ne zaboravi lijepe dane!
Jer ako njih zaboraviš, oni se više nikada neće vratiti.
Ispuni svoju glavu mislima radosti,
svoje srce pomirenjem i ljubavlju
a svoja usta osmijehom.
I sve će opet biti dobro.

МОЈА ВИЛА

☆♥⋰♡♫• 

Са којим си јатом долетела
Из које светлости узела суштину
Којом тамом обојила косе
И чије ливаде у погледу имаш
А таква на мом прагу стојиш
Само плаштом зоре заоденута
У жудњи узреле трешње
На мом длану и уснама
Док – као месец над водом – гориш
А дошла си
Нечујним кораком срне
И не видех кад крај мене минула си
Али тишину осмеха ти
Опазих чим те јутро пробудило
Први пут исто оно
Које и мене зраком наде буди
И знам – сад си ту
Мада наизглед далека
За моје усне и прсте чекалице
Али ту си – осећам
По мирису даљине у коси
По боји дуге на мом прозору
И твом смешку на мојим образима
Знам – јер заиста јеси
У мојој јави и мом сну.

Ljudi u cijoj se blizini raste

Nema tu neke velike filozofije, lako ih je prepoznati jer se u njihovoj blizini osjećate dobro. Sve je jednostavno i prirodno, prihvaćaju vas takvima kakvi ste, ne postavljaju pitanja od kojih vam je neugodno, i imate osjećaj da ste nekako bolji nego što u stvarnosti jeste. Ako postoji sasvim malo zrnce dobrote u vama, u blizini takvog čovjeka ono kao da se množi, i vi rastete i toplo vam je od tog poticaja koji je više prihvaćanje, nego poticaj.

Ljudi u čijoj se blizini raste uspijevaju nekako neutralizirati ružno i zlo lice svijeta, kao da imaju tajni ključ koji otvara vrata iza kojih nema grubosti, licemjerja i isključivosti.
Oni nikad ne istupaju u ime bilo čega i bilo koga, već samo u svoje osobno ime, ili ime ljudskog u čovjeku, koje se u svakome od nas jednako boji, jednako brani, i jednako gladuje za uvažavanjem i zagrljajem.
Svoje mišljenje izražavaju uljuđeno i blago, jer su mirotvorci koji razumiju da se svijet razbolio od agresivnog crtanja zagrada, osuđivanja i nametanja samo jedne istine, svjesni da takav put vodi u sve veće podjele, otuđenje i mržnju.

Ljudi u čijoj se blizini raste malobrojni su i tiho stoje po strani jer znaju da ništa bitnoga ne mogu promijeniti. Kao što krošnja velikog stabla ne može drugo osim pružiti dobar hlad i zaklon, ptici i čovjeku jednako.
To možda nije puno, ali u određenom trenutku ipak je nekakva utjeha.
Predah od samoće. Odmor od predrasude.
I slabašna vjera da na kraju čovjek možda ipak neće ostati sam, unutar malenog kruga kog je sam oko sebe iscrtao.

Edit Glavurtić

Molitva

Neka ti sunce
donese novu energiju danju

Neka te mjesec njezno
okrijepiti noću

Neka ti kiša
ispere sve brige

Neka povjetarac
udahne novu snagu
u tvoje postojanje

Neka hodaš nježno svijetom
i upoznaješ njegovu ljepotu
SVAKI DAN SVOG ŽIVOTA.